Insulinska rezistencija i slatkiši: koliko šećera dnevno je zaista dozvoljeno?
Da li je omiljeni kolač strogo zabranjen ili je povremeno uživanje ipak dozvoljeno? Odgovor nije tako jednostavan.
Mnogi koji čuju dijagnozu insulinske rezistencije pomisle da se moraju zauvijek odreći slatkog. Stručnjaci, međutim, kažu da je nešto važnije od potpunog odricanja.
Kada se suoče s dijagnozom insulinske rezistencije, mnogi prvo pomisle da moraju zauvijek zaboraviti čokoladu, kolače i druge omiljene poslastice. Ipak, stručne preporuke ne podrazumijevaju isti jelovnik za svaku osobu. Bitni su ukupna ishrana, fizička aktivnost, tjelesna masa, nalazi analiza i eventualna druga zdravstvena stanja. Ne postoji univerzalna dnevna količina slatkiša koja je sigurna za sve osobe s insulinskom rezistencijom.
Zašto je šećer problem?
Kod insulinske rezistencije ćelije slabije reaguju na inzulin, hormon koji pomaže glukozi da iz krvi dospije u ćelije. Organizam zbog toga može proizvoditi više inzulina kako bi održao nivo šećera u krvi. Namirnice bogate dodanim šećerima, naročito zaslađeni napici i slatkiši koji se često jedu u velikim količinama, mogu otežati održavanje uravnotežene ishrane. To, međutim, ne znači da jedan zalogaj kolača automatski pogoršava zdravstveno stanje. Mnogo je važniji obrazac ishrane koji se ponavlja iz dana u dan.
Koliko je šećera dozvoljeno?
Kad je riječ o konkretnim brojkama, Svjetska zdravstvena organizacija preporučuje da slobodni šećeri čine manje od 10 odsto ukupnog dnevnog energetskog unosa, uz dodatnu korist od smanjenja na pet odsto ili manje. Za osobu koja unosi oko 2.000 kalorija dnevno, to odgovara količini manjoj od 50 grama, odnosno približno 25 grama za stroži cilj od pet odsto.
Ipak, ovo su opće preporuke za populaciju, a ne posebno propisana granica za osobe s insulinskom rezistencijom. Slobodni šećeri obuhvataju i šećere iz meda, sirupa i voćnih sokova, a ne samo šećer dodan u kolače.
U praksi je zato korisnije razmišljati o porciji i učestalosti nego tražiti dozvolu za tačno određen broj kockica čokolade. Manja porcija deserta povremeno može se uklopiti u uravnoteženu ishranu, dok svakodnevno grickanje slatkiša, zaslađeni napici i velike količine dodanog šećera zaslužuju više pažnje. Nije svejedno ni da li se slatkiš jede kao dio obroka ili se tokom dana stalno poseže za slatkim grickalicama. Cjelovite žitarice, povrće, mahunarke, proteini i namirnice bogate vlaknima treba da budu važan dio jelovnika.
Najvažnije je, ipak, da insulinska rezistencija ne postane razlog za strah od hrane. Potpuna zabrana omiljenih namirnica nije jedini put do boljih navika, a plan ishrane treba prilagoditi pojedincu, njegovim nalazima i ciljevima. Endokrinolog ili nutricionista-dijetetičar može pomoći da se odredi odgovarajući način ishrane, posebno ako je insulinska rezistencija udružena s predijabetesom ili dijabetesom.
Cilj nije da se svaki komad čokolade doživljava kao greška, već da slatkiši budu povremeni dio ishrane, a ne njena osnova.
Podijelite
